Бранко Радичевић


 

B. Radicevic

Бранко Радичевић

 

Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Рођено име му је Алексије, али га је он посрбио у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела.

Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” и Његошев “Горски вијенац”, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове ћерке Ане. Постухмно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидијах умрети“ или „Ђачки растанак“ Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Сремске Карловце, ђачке игре и несташлуке. У поеми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића. Збирке песама:

 

    • Песме      I   (1847)
    • Песме      II  (1851)
    • Песме      III (1862, постхумно).

      ПЕСМА О БРАНКУ

      У БРАНКОВО ИМЕ ДАНАС ЗВОНЕ ЗВОНА:

      У ГАБРОВЦУ ДАНАС СЛАВИ ШКОЛА ОНА!

      ДАНАС ЈЕ ШКОЛЕ НАШЕ ДАН,

      ДАНАС ЈЕ МОГУЋ СВАКИ САН.

      И ПЕСНИК НАШ МАШТОВИТИ РОМАНТИЧАР ЈЕ БИО

      И ДИВНЕ ПЕСМЕ НАМА ОСТАВИО.

      ВОЛЕО ЈЕ УМИЛНУ ЛИРСКУ НОТУ

      И БРАНИО БЕСПРЕКОРНУ ЈЕЗИЧКУ ЧИСТОТУ.

      И ЗБОГ ТОГА РАМЕ УЗ РАМЕ ПОРЕД ВУКА, ДАНИЧИЋА

      И ЊЕГОША СТОЈИ,

      ЈЕР ТО СУ ПРАВИ ЗНАЊЕМ НАОРУЖАНИ ХЕРОЈИ.

      А СТРАЖИЛОВО И ФРУШКА ГОРА ГЛАСНО ПОРУЧУЈУ

      ЖЕЛЕЋИ ДА ИХ СВЕ ШКОЛЕ У СРБИЈИ ЧУЈУ:

      ДА БРАНКО ЈЕ ЗНАО ДА ЈЕ ЂАЧКИ ЖИВОТ ОНАЈ ПРАВИ

      И ЗБОГ ТОГА СЕ ТАЈ ДЕО ЖИВОТНЕ ДОБИ НАЈВИШЕ

      ОПЕВА И СЛАВИ!

      ШКОЛА НАША И МИ ДОСТОЈАНСТВЕНО БРАНКОВО

      ИМЕ НОСИМО,

      ПРАВДАМО ЊЕГОВО ИМЕ И ЊИМЕ СЕ ПОНОСИМО!!!